U iščekivanju inspiracije da započnem svoje najveće pisano djelo u životu, ispriječilo se mnogo destruktivnih elemenata...
Ne da mi se sjediti, svrbe me noge, svrbi me glava, žuli me grudnjak... boli me kičma, imam žgaravicu, vruće mi je pa mjerim temperaturu - pa hladno mi je., pa šećem kao zvijer u kavezu po terasi jer ne mogu ići šetati jer cmrlji kišurdina... Ukratko - ne ide mi.

Onda je tu i Internet - odem na ono što mi treba, pa opetovano šmugnem na bloger. Kao da se skoncetriram. Aha. Ma koga ja to zavaravam?

Nekakva bubačka skakuće po prostoriji i dekoncentrira me. Već nekoliko dana živimo u toleranciji - ja ne diram nju, ona ne dira mene.

Mačka zamjauče i ja sam već kraj nje. Na podestu je gnjecam dok joj se ne počne povraćati....

A imam rok od nekoliko pišljivih dana.

Spava mi se ali se ne predajem, pa makar zaspala pred kompom.

Možda da odem malo pogledati televiziju? Što ima pametnog? Vjerojatno ništa, samo ću si naći izliku da odem u krevet.

Zašto nije nekakav Big Brother stalno na televiziji, onda sigurno ne bi (bih) prismrdila blizu tevea.

Idemo dalje, pardon - idemo napriijed! Ono idemo dalje mi je previše asocijativno.
 Ajmo mozak moj, pokreni se malo majku mu tvoju!